2. Шта апостол Павле поучава о друштвеној дистанци

Године 2020, током пандемије корона вируса, прецизније KОВИД-19, много се говори о друштвеној дистанци. Човек можда не запажа одмах да је апостол Павле добар пример особе на „друштвеној дистанци“, међутим истина је да је он добар део свог живота провео одвојен од других људи. Неке од тих одвојености су му биле наметнуте, а некима је сам био узрок. Хајде да размотримо ову чињеницу.

Било је људи који су желели да апостол Павла уклоне са лице Земље (као што је и он сам раније покушао да уништи хришћане – види Дела 22,1-5; 1. Тимотеју 1,12-15). Неколико пута су га истеривали из градова (види Дела 22,22-23), организовали су завере да га убију (види Дела 23,12-15), а у Листри су мислили да су у томе и успели (види Дела 14,19). Лажне оптужбе и смиривање народа од стране власти су на крају довеле до Павловог утамничења у Риму (види Дела 28,17 и даље). Против њега су предузете законске мере да би га лишили његових права и заштите коју је уживо као римски грађанин (види Дела 18,12-17). Овоме бисмо могли да додамо и друге невоље које је апостол Павле трпео (види 2. Kоринћанима 11,23-29). Треба запазити да је и сам сатана спречавао апостола Павла у посетама црквама (види 1. Солуњанима 2,17-18).

Поред управо поменутих препрека Павловом друштвеном животу ту је и оно што бисмо могли да назовемо његовим добровољним одвајањем. Са изузетком Kоринта и Ефеса апостол Павле није дуго боравио ни у једном другом месту. Разлог? Чезнуо је да Еванђеље пренесе и у друге регије, посебно у делове света у којима оно још увек није било проповедано (види Римљанима 15:18-21). Стално је ишао даље, чак и када су га позивали да остане.

Служба апостола Павлова је била међународна, а због интереса које је имао за цркве (неке од њих је и сам основао), стално је био у покрету, желећи да са својим даровима служи људима, лицем-у-лице (види Kолошанима 2,1-3; 1. Солуњанима 2,17; 3,10). Често одвајање апостола Павла од хришћана је делимично било и због његове жеље да не постане исувише доминантан у некој заједници, па да на тај начин спречи развој и манифестације духовних дарова других верника у цркви. Вероватно је баш због тога слао чланове тима као што су били Тимотеј и Тит, да служе уместо њега.

Са свим овим на уму хајде да се сложимо око тога да је апостол Павле искусио своју сопствену варијанту „друштвене дистанце“, и то током дугог временског периода свог живота – много дужег него што ћемо ви и ја искусити за време ове пандемије. Оно што је важно да у свему томе запазимо је следеће: Друштвена дистанца ни на који начин није спречила или умањила његову службу. Штавише, обогатила је.

„А хоћу да знате, браћо, да је ово, што се са мном догађа, учинило да еванђеље напредује, тако да је свој царској стражи и свима осталима постало јасно да ја носим окове за Христа, те већина браће у Господу добивши поуздање од мојих окова све више се усуђује да без страха говори реч Божију“ (Филипљанима 1,12-14).

Поред свих забрана и рестрикција Павловог друштвеног живота, у последњих 2000 година ниједан други човек није имао тако велик утицај на свете као он. Објашњење таквог успеха налази се у следећем: Павле је приоритет стављао на своје колеге апостоле.

„Стога гледајте, браћо, да нађете седам осведочених људи из своје средине, пуних Духа и мудрости, којима ћемо поверити ову дужност; ми ћемо се и даље посветити молитви и проповедничкој служби“ (Дела 6,3.4).

Поменути приоритети – молитва и служба Речи – се током времена нису мењали. Начини и механизми по којима се Еванђеље носило и носи људима се мењало и мењаће се (и треба да се мења). И када је апостол Павле био ограничен затворским зидовима, његови приоритети су били молитва и служба Речи. Он је ширио Еванђеље где год да се налазио, па и у затвору (види Дела 16,23-40; Филипљанима 4,21-23; Филимону 1,10-11). Новим верницима и недавно основаним црквама апостол Павле је стално писао (најмање три писма Kоринћанима – види 1. Kоринћанима 5,9), тумачио је исправне доктрине (Римљанима), указивао на лажне доктрине (Галатима) и на безбожан живот (1. Kоринћанима). Павлов молитвени живот чини да се многи од нас постиде. Он је знао шта се догађа у локалним црквама. Био је упознат са њиховим борбама, тешкоћама и искушењима. Познавао је свете и њихова мала заједништва, чак и оне у црквама које никада није посетио (види Римљанима 16). Тражио је да се моле за њега (види Римљанима 15,30-33; Ефесцима 6,19-20). Поврх свега, слао је сараднике да виде како је хришћанима (види 2. Kоринћанима 7,4-16; 8,6-24).

Павлова служба уопште није била ограничена због тога што је он био ограничен на социјалну удаљеност, или како се то данас популарно каже „друштвену дистанцу“. Напротив, била је значајно увећана будући да, као и црква пре готово 2000 година, ми данас у рукама имамо његова поучавања, охрабрења, упозорења и молитве. Kако је апостол Павле постигао све то што је постигао? Па својом посвећеношћу молитви и служби Речи, мада није имао ни издаваче, ни књижаре, ни новине, ни радио, ни ТВ, ни интернет, ни фејсбук и твитер... Да би његово писмо негде стигло, у најбољем случају је прошло неколико дана. Другим речима, у време апостола Павловла комуникација није била лака, а ипак...

Са свим друштвеним медијима који нам данас стоје на располагању, колико су само веће наше могућности али и одговорности. Хајдемо онда да попут апостола Павла ову нашу данашњу друштвену дистанцу искористимо на славу Божију и на благослов његовог народа. Павловим речима речено: немамо изговор.